Sreda, 11. Oktobar 2023.
Povratak
Tekst iz serijala Pećinačke novine u poseti mesnim zajednicama opštine Pećinci, koji je objavljen u septembarskom broju.
Selo na putu, a po meri građana
Neveliko selo Prhovo, najvećim delom prostire se sa jedne i druge strane magistralnog puta koji vodi od opštinskog do industrijskog centra pećinačke opštine – od Pećinaca do Šimanovaca. Za ovo mesto čulo se širom bivše “velike” Jugoslavije, ali i širom sveta kada je oštrim političkim govorom na seoskoj slavi 1988. godine predsednik Centralnog komiteta SKJ Boško Krunić, rođen u Prhovu, navukao na sebe gnev političkih protivnika. Taj govor, udružen sa “jogurt revolucijom”, doveo je do pada dotad najmoćnijeg čoveka u Jugoslaviji i do preokreta na političkoj sceni Srbije – tako su, kažu, baš iz Prhova krenule najveće promene u novijoj istoriji Srbije. Promene su na političku scenu dovele neke nove ljude, a ti ljudi su poželeli da izgrade put od svog rodnog Brestača do Nikinaca, a nešto kasnije izgrađen je i put od Pećinaca do Buđanovaca. Prhovo je tada doslovno postalo “selo na putu” – pomenuti putevi su bili prečica do Šapca te su automobili, džipovi, kamioni, veliki i mali, na putu od Beograda prema Šapcu, Loznici, Rumi, pa i delovima BiH-a prolazili kroz Prhovo, kako bi izbegli naplatnu rampu na autoputu kod Šimanovaca. Izgradnja puteva do Nikinaca i Buđanovaca mnoge je radovala, ali ne i Prhovčane: hiljade automobila i kamiona su neprestano tutnjali ispod prozora kuća u ovom mirnom selu koje se odjednom našlo usred neprestane saobraćajne buke i gužve. Pri tome, firme su se otvarale u Šimanovcima i Pećincima, a kroz Prhovo su svi samo prolazili, tako da su koristi imali samo pekari i poljoprivrednici koji su kraj puta prodavali svoje proizvode – voće, povrće, jaja.
Kroz Prhovo su prolazili uglavnom svi iz Beograda i ostalih velikih gradova, a malo ko se tu zadržavao – firme su nicale jedna za drugom u Šimanovcima i tamo privlačile stanovništvo iz čitave opštine, tako i iz susednog Prhova. Vrlo brzo je većina stanovnika počela tamo da se zapošljava i da svakodnevno putuje na posao. Zbog preopterećenosti pomenutog magistralnog puta, ubrzano je taj put propadao, uprkos redovnom održavanju stalno su se otvarale nove rupe na cesti, dolazilo je do čestih nezgoda i zastoja te je za mnoge svakodnevno putovanje na posao postalo prilično naporno. Tek otkad je nedavno kompletno rekonstruisan i proširen put (praktično je izgrađena nova saobraćajnica najvišeg kvaliteta) od Prhova do Šimanovaca, Prhovčani su u poziciji da mogu da predahnu jer bezbednije, lakše i brže stižu do posla i sa posla. Ali, upravo zbog kvaliteta novog puta, mnogi vozači su u selo “uletali” brzinom i do 180 kilometara na sat, kaže predsednik Saveta MZ Ivan Konjević. Uz to, postojao je još jedan problem: na jednom mestu kanal je presecao trotoar pa su mališani morali da izlaze na put da bi prešli tu deonicu i stigli do škole i vrtića, što je bilo veoma opasno. Oba ta problema su nedavno rešena, kaže Ivan Konjević.
“Izgrađen je pešački most preko kanala Jarčina, što je investicija čiji značaj za bezbednost dece nema cenu. Pored ranije postavljenih ležećih policajaca, postavili smo još dva kod škole, tako da ih sada ima četiri. Uskoro ćemo na još jednom mestu označiti pešački prelaz, i sve to će sigurno uticati na vozače da mirnije voze kroz Prhovo”– objašnjava nam Konjević.
Prhovo inače ima 708 stanovnika u 250 domaćinstava. Zanimljivo je da se između dva popisa smanjio broj stanovnika, ali ne i broj domaćinstava – kuće u kojima su živeli stariji ljudi odmah se prodaju, kupuju ih uglavnom Beograđani. Iako saobraćajna gužva narušava seosku idilu, život u Prhovu ipak ima niz prednosti u odnosu na život u Beogradu. To nam potvrđuju Aleksandra Rakić i Bojana Konjević. Aleksandra je nedavno završila Fakultet za bezbednost i zaposlila se, a Bojana je živela i radila kao pravnik na teritoriji grada Beograda pre nego što se udala u Prhovo.
“Na fakultetu sam imala drugaricu iz Kaluđerice, i uvek bih mnogo ranije od nje stizala do fakulteta ili do nekog mesta gde smo izlazile. Od Prhova se začas stigne do Beograda, praktično se putuje samo autoputem, i sve što Beograd ima možemo i mi sebi da priuštimo. Sa druge strane, u velikom gradu ljudi su otuđeni, a u Prhovu smo mi – zajednica. Prošle godine smo imali požar i prosto je neverovatno kako se brzo okupilo celo selo – za 10 minuta smo izneli sve iz kuće i spasili što se spasiti može, a zatim je usledila i pomoć da se kuća obnovi. Naravno, tu smo jedni za druge ne samo u nevolji, već i u radosti, i to je neprocenjivo”– kaže Aleksandra.
Bojana potvrđuje da joj sada traba manje vremena da dođe do centra grada nego ranije iz Barajeva, a to što vlada prisna atmosfera i sloga među ljudima je neuporediva prednost u odnosu na život u gradu.
“Pošto imam malog sina, prednosti života u selu su još očiglednije, suvišno je da objašnjavam zašto: slobodno odrastanje je privilegija dece, a nisu zanemarljive ni privilegije nas odraslih jer imamo manje roditeljskih briga nego da živimo u gradu. Za svakodnevne potrebe imamo sve u Prhovu, a za veće kupovine, izlaske, posete rođacima i prijateljima začas stižemo do grada” – objašnjava Bojana.
Struktura stanovništva Prhova više nije pretežno poljoprivredna – ima tek nekoliko velikih gazdinstava koja se bave isključivo poljoprivredom, a ostali svoju zemlju daju njima u zakup a redovne prihode obezbeđuju radom u domaćim i stranim kompanijama u susednom mestu ili u institucijama lokalne samouprave. No, nije se promenila samo struktura zanimanja meštana – promenilo se mnogo šta u selu, prvenstveno zahvaljujući investicijama.
“Imamo sve, gradi se kanalizacija, počinje gasifikacija, izgradili smo mostić, završili ozelenjavanje prostora oko škole, vrtića i Doma kulture, postavili novu ogradu oko školskog igrališta, završili čišćenje školskog dvorišta i postavili ogradu oko Doma kulture i zasadili drvorede i formirali travnjake u dvorištu Doma kulture, a promenili smo i stolariju na toj zgradi i lepo je opremili (opremljenu veliku prostoriju zasad koristi Streličarski klub “Instinktivac” iz Šimanovaca, a članovi kluba su iz više mesta opštine, pa i iz Prhova), održavamo mobilijar na dečijem igralištu. Uskoro ćemo i azbestne cevi na vodovodu da zamenimo, imamo čak i silos gde možemo da predajemo žitarice i uljarice, što je meni veoma bitno jer obrađujem svojih 12 jutara zemlje i sejem naizmenično kukuruz, pšenicu i suncokret. Imamo čak i divnu piceriju i pekaru, ali to se na nama ne vidi – Prhovčani su vitki ljudi, jer su vredni i nemaju vremena da mnogo jedu testa, a i kad nekad preteraju, kalorije brzo odu u njivi i u štali” – kaže nam zamenik predsednika Saveta MZ Žikica Dobrilović, koji inače radi u firmi, obrađuje zemlju, honorarno radi u privatnoj firmi za proizvodnju organskog đubriva za bašte i njive. Pola u zbilji a pola u šali tvrdi da i pored toliko poslova i angažmana najbolje živi od frizerskog zanata svoje supruge Andriane – jeste Prhovo malo selo, ali za dobar frizerski salon se nadaleko čulo pa dolaze sa svih strana. Zaista, po frizurama mladih meštanki Prhova vidi se da je Andriana odlična frizerka! Ali, upravo mlade meštanke sa lepim frizurama, naše sagovornice Aleksandra i Bojana delimično demantuju Žikicu i tvrde da Prhovu ipak ponešto fali.
“Bilo bi dobro da imamo neki kafić da uveče možemo da izađemo. Ipak, više od kafića Prhovu nedostaje teretana. Sada se i na selu drugačije živi, ranije su mladi morali da idu u baštu i u njivu i tako su se rekreirali, a mi možemo samo u šetnju da idemo, što je svakako nedovoljno za ozbiljnu rekreaciju” – kažu one gotovo u glas.
Bilo je u Prhovu zaista velikih investicija poslednjih godina, a naročito je to tako ove godine, ali je jedna investicija važnija od svih, ističe Ivan Konjević, a o kanalizaciji je reč.
“Izgradnja kanalizacione mreže u Prhovu košta oko 280 miliona dinara, što je za ovako malo mesto izuzetno velika investicija. Kanalizacija će biti završena naredne godine, a koliko znači za meštane znaju svi. Ljudi imaju po pet-šest septičkih jami i prazne ih svake dve nedelje ako imaju svoju pumpu, a ako nemaju onda i ređe, jer moraju da čekaju na red. To su velike nevolje, uz to takav način “zbrinjavanja” otpadnih voda je problematičan i nezdrav. Zato meštani u šali kažu da im se mnogo dopada što su ulice raskopane zbog postavljanja šahti i kanalizacionih cevi, jer ih to svaki dan podseća na to da će uskoro doći kraj mukama sa septičkim jamama” – kaže Konjević.
Za člana Saveta MZ Dejana Petrovića izgradnja kanalizacije donela je dodatnu prednost: zaposlio se u firmi koja je izvođač radova. A pošto Dejan živi u Grobljanskoj ulici, podseća da u priči o Prhovu nikako ne bi trebalo zaboraviti da je nedavno kupljena nova parcela za proširenje mesnog groblja i urađena nova staza celom dužinom kroz groblje. U samoj ulici, kaže Dejan, izgrađena je pešačka staza, urađena je ulična rasveta koje ovde nije bilo, kroz ulicu je prošla kanalizaciona mreža, proći će i gasna mreža, a potom se planira asfaltiranje Grobljanske ulice.
Na kraju, ipak je izgleda uvek nasmejani i dobro raspoloženi Žikica Dobrilović bio u pravu: Prhovu zaista ne fali skoro ništa za dobar život, a i to što fali je čisto radi reda, da ne ispadne kako je kod njih sve idealno.
Kada smo, na kraju, pitali Ivana Konjevića na šta se meštani najviše žale njemu kao predsedniku MZ, rekao nam je:
“Obično se žale da je pregorela neka sijalica u uličnoj rasveti, i traže da se to zameni, ili primete neku rupu na putu pa prijave da se to otkloni i slično. Lično mislim da bi mogli da se požale i na krov škole, na primer, jer nije u dobrom stanju, ali se niko na to ne žali jer znaju da čekamo da se škola priključi na gasifikacionu mrežu pa da posle toga saniramo krov i nabavimo dodatnu opremu ukoliko je potrebno. Takođe, trebalo bi da završimo renoviranje sale u Domu kulture koja nam služi za razne sastanke, za potrebe MZ, okupljanja penzionera i slično – i sada je ta sala skoro završena, ostaje još da se finalizuje nekoliko sitnijih radova i sala će biti po meri potreba svih društvenih okupljanja u selu. Rečju, naše selo je po meri svih meštana”
Žikica i Andriana Dobrilović sa mlađim sinom
