Ponedeljak, 28. Avgust 2023.
Povratak
Tekst iz serijala Pećinačke novine u poseti mesnim zajednicama opštine Pećinci, koji je objavljen u avgustovskom broju.
Celo selo – složna familija
Po broju stanovnika, neveliko selo Sremski Mihaljevci veliko je po međusobnoj slozi i solidarnosti meštana, a i po njihovoj izuzetnoj marljivosti u svakom poslu. Ima u tom selu prilično velikih i lepih kuća sa brižljivo uređenom okućnicom, što svedoči o tome da se od poljoprivrede uvek moglo i može lepo živeti, ako se vredno i pametno radi. I, što je najvažnije, u kućama vlada sloga i sve se rešava dogovorom, a ista sloga prenosi se i na čitavo selo. Neko će reći da je to normalno jer celo je selo praktično jedna velika familija – svako je svakome neki rod, kum ili prijatelj, a kumstvo i pravo prijateljstvo je više nego dovoljan uslov za ulazak u familiju. Ima, međutim, raznih familija i ne živi svaka baš u slozi i ljubavi, tako da Sremski Mihaljevci mogu biti primer za primer svakom mestu u Srbiji. Što se Mihaljevaca tiče, familijarnosti njenih meštana doprinela je i činjenica da se ovdašnji momci uglavnom žene devojkama iz svog sela, a i devojke ne čeznu da udajom pobegnu u grad, nego ljubav svog života radije traže u komšiluku ili u susednoj ulici te sloga i solidarnost meštana tako dodatno jača. Možda upravo zato Mihaljevce „bije glas“ da su zatvoreni i da zbog toga ovde nema doseljenika kao što ih ima u ostalim selima pećinačke opštine, a što meštani i ne žele da demantuju, jer za sve ljude koji ovde žive oni kažu da su starosedeoci, bez obzira na to da li su ovde rođeni, ili su ih tu dovele ratne nevolje devedesetih godina, ili pak neka druga okolnost. Ako već žive ovde, znači da su pravi Mihaljevčani, i to je dovoljno da se prema njima svi ophode kao prema starosedeocima. I to je – jedna od lepih lekcija koju u Mihaljevcima može čuti svako ko ima uši da čuje.
Sremski Mihaljevci su u najboljem smislu te reči tradicionalno sremsko selo u kome dominira poljoprivreda – imaju samo jednu malu privatnu firmu koja proizvodi drvene gajbice. Tu su i dve prodavnice, dve poljoprivredne apoteke i jedna kafana. Premda se većina stanovnika bavi poljoprivredom, Mihaljevce nisu zaobišli moderni trendovi te je stotinak meštana zaposleno u firmama u Šimanovcima i svakodnevno oni putuju tamo na posao. A to im, opet, ne pada teško otkad je izgrađen put do Šimanovaca – samo četiri kilometra deli ih od industrijskog centra opštine Pećinci. Ova okolnost doprinela je tome da se u nekim porodicama sa više sinova postigne dogovor o tome ko ostaje na zemlji, a ko želi da se bavi nekim drugim poslom i na taj način ne dolazi do usitnjavanja imanja, a što je za savremenu poljoprivredu važno – ona traži potpunu posvećenost i ne može da pruži tako dobre rezultate ako čovek radi i na zemlji, i u firmi, smatraju ovde.
“Poljoprivreda više nije kao nekad – ne zahteva više mnogo fizičkog rada, ali zahteva mnogo stručnog znanja i dobru mehanizaciju, kao i saradnju sa stručnjacima. Kroz razgovore sa kolegama i agroinženjerima lako rešavamo sve probleme koji se jave na usevu, od setve do žetve. Ja volim zemlju, bavim se poljoprivredom od malih nogu i nikada se nisam pokajao što sam nastavio porodičnu tradiciju i ostao na zemlji. Ne može poljoprivredom da se bavi onaj ko zemlju ne voli, i zato je dobro što danas svako ima mogućnost izbora – ako neko ne voli njivu, može da radi u nekoj od firmi u Šimanovcima. A Mihaljevčani su vredni ljudi, gde god da su dobri su radnici te su zadovoljni i oni, i njihovi poslodavci” – kaže nam mladi poljoprivrednik Goran Babić, poznati proizvođač lubenica koji obrađuje 60 jutara zemlje i nema ni jednu primedbu na svoje zanimanje, a ne žali se čak ni na nedostatak pomoćne radne snage u jeku poljoprivrednih radova – „čelo bašte“ ima ekipu dobrih i vrednih ljudi koji nemaju svoje njive, ali imaju vredne ruke i uverenje da se lepše živi od rada nego od različitih pomoći sa strane.
Da bi poljoprivredom trebalo da se bave samo oni koji to vole potvrđuje i predsednik Saveta MZ Goran Stanković – on i supruga rade u Boš-u, a braći je prepustio zemlju i poljoprivredu, i svi su zadovoljni. A on, pošto s posla ne mora da žuri u njivu, može da se posveti radu u MZ i da se bori tako za ono što je selu potrebno. Poslednjih godina, Sremski Mihaljevci su dobili sve što je najvažnije, a ostalo će uskoro biti rešeno, saznajemo od Stankovića.
“Ambulanta je do pre nekoliko godina bila u ruiniranoj zgradi, a pre pet godina izgrađena je nova zgrada doma zdravlja i to nam zaista mnogo znači. Škola je takođe bila veoma zapuštena, krov se urušio, vrata i prozori su bili u katastrofalnom stanju, grejanje na starinski način, a školsko dvorište puno kojekakvog smeća. Organizovali smo radnu akciju, odazvali su se svi meštani koji su mogli da rade ili da pomognu mehanizacijom, i samo za jedan dan iz školskog dvorišta smo izneli četrnaest prikolica najrazličitijeg šuta, stakla, korova, otpada. Posle smo školsko dvorište lepo uredili, zasadili sadnice, Opština je obezbedila sredstva za novi krov, kompletnu zamenu stolarije, nabavku novih učila i opreme za grejanje na pelet te je škola postala primerena savremenom obrazovanju. Iza ambulante smo sagradili lovački dom. Moram da naglasim da je urađena gasifikacija kroz čitavo mesto i da ćemo od jeseni verovatno moći da koristimo i gas za grejanje. Projekat za izgradnju kanalizacije je završen, tako da je ta kapitalna investicija sada već izvesna i biće u skorije vreme” – rekao nam je još predsednik Goran Stanković.
Da se svaka investicija u Sremske Mihaljevce zaista isplati potvrđuje i primer Fudbalskog kluba „Srem“. Do 2019. godine zgrada ovog kluba bila je potpuno zapuštena, krov je bio srušen, nije bilo tribina, čak ni trave nije bilo na fudbalskom igralištu. A onda je zgrada FK-a sa svlačionicama obnovljena, podignut je novi krov, donesen pesak na teren i posejana trava na mestima gde je nije bilo, izgrađene su tribine, nabavljeni reflektori, izgrađen parking, postavljena nova ograda i – FK je prošle godine bio prvak u međuopštinskoj ligi, a sada se takmiči u Sremskoj ligi. Kada se stvore svi spoljašnji uslovi, onda i igrači imaju veću motivaciju i ambicije, a to onda i decu privlači da se bave sportom, objašnjava nam Goran Babić, koji je inače član uprave kluba.
“Selo voli svoj fudbalski klub, tribine su pune kada se igra neka utakmica, a što je najvažnije – imamo školu fudbala i kadetsku ekipu u kojoj su ne samo deca iz Mihaljevaca, već i iz Šimanovaca, Karlovčića, Deča, Ašanje, Prhova i Pećinaca.”
Kada je već reč o deci i njihovim aktivnostima, veoma je važno što je kupljena nova oprema (mobilijar) na igralištu za najmlađe, a u blizini je i košarkaško igrališta sa novim koševima i reflektorima za one koji više vole košarku od fudbala, čuli smo od člana Saveta MZ Dejana Vesića, koji ističe da ulaganje u selo neće stati.
“Centar sela smo uredili koliko je to moguće u postojećim okolnostima, zasadili smo ukrasno drveće i žbunje, ali je važno da se i stara, ruinirana zgrada doma kulture renovira te da centar zaista bude kakav dolikuje našem mestu” – kaže još Dejan Vesić.
Odbornik u Skupštini opštine iz Sremskih Mihaljevaca Marija Ranković uvek je spremna da lokalnoj samoupravi predstavi potrebe svog mesta i da se za njihovo rešavanje argumentovano izbori. Od aktuelnih porojekata koji su sada već izvesni, ona naročito ističe – puteve.
“Put od Mihaljevaca do Šimanovaca je odličan, ali još 200 metara puta nije asfaltirano i ta nevelika deonica pravi vozačima velike nevolje. Sredstva za izgradnju tog dela puta su obezbeđena i očekujemo da će do septembra posao biti završen. Takođe je u najskorije vreme izvesna rekonstrukcija puta Mihaljevci-Karlovčić” – kaže Marija.
Mihaljevčani su veoma ponosni na svoju crkvu – jedna je to od retkih crkava u Srbiji posvećena svetom Jovanu Bogoslovu. U staroj crkvi je, po predanju, 50 godina bila škola, a postojeća je na mestu stare izgrađena 1816. godine. U porti crkve je podignuta spomen-ploča sa imenima 21 civilnog lica, onih koji su streljani na tom mestu 1944. godine. Među streljanima je bilo i nekoliko male dece, čak i jednogodišnja beba. Šta su i kome skrivila nevina deca i kako je moguće da se dešavaju tako surovi zločini nikada niko neće uspeti da objasni, a porodica Rogić je podigla spomenik da se imena žrtava ne zaborave – ta imena su nekome strašna osuda, a Srbiji i njenim građanima velika opomena.
Priču o Sremskim Mihaljevcima završavamo kako smo i započeli: osvrtom na familijarnost. Za slavu svetog Jovana Bogoslova, čitavo selo se, kao svaka srpska familija, okupi oko slavske trpeze. Sveštenik Stefan Sremac je od samog preuzimanja parohije prihvatio istinu da ovde svi žive kao jedna porodica te tako, za slavu, uz podršku meštana, obezbedi on sve što dolikuje – najpre Liturgija, onda bogata trpeza ljubavi u porti. Ali, po svemu sudeći, mladi sveštenik ima ambiciju da familijarnost proširi i na Prhovo, koje je takođe njegova parohija. Već dve godine Mihaljevčani i Prhovčani zajedno, kao jedna porodica, odlaze po badnjak. I uvek taj događaj preraste u divno druženje ljudi koji su po mnogo čemu rod, bude ih po skoro dve stotine iz ta dva sela. I zato, šta da kažemo za kraj osim – možda će familijarnost i dalje da se širi pa će ne samo Sremski Mihaljevci i Prhovo, već i sva sela u pećinačkoj opštini postati kao jedna velika, složna familija.
