Nedelja, 31. Mart 2024.
Povratak
Prenosimo tekst iz serijala Pećinačke novine u poseti mesnim zajednicama opštine Pećinci, objavljen u martovskom broju ovih novina.
Subotište je drugo najstarije naselje u opštini Pećinci, i jedino selo sa dva ravnopravna imena. Nekada su na ovom području postojala dva sela, Subotište i Miškovci, pa su se 1702. godine spojili u jedno mesto koje i do danas nosi dva imena. Iako se zvanično već dugo ovo selo zove Subotište, čini se da je žiteljima pećinačke opštine nekako milije ime Miškovci, pa se u svakodnevnom govoru uglavnom ono i koristi. I tako, dok meštani nikada nisu bili jednoglasni u stavu koje je ime priličnije ovom mestu sa najoštrijom i najopasnijom krivinom na putu od Pećinaca do Kupinova (pa i šire, što bi Sremci rekli), svi se slažu sa tim da je njihovo mesto kako u prošlosti, tako i danas najpoznatije po – poznatim ljudima. Da ne idemo u daleku prošlost, dovoljno je pomenuti Negovana Ranitovića, premda je teško nabrojati po čemu je on sve bio poznat – bio je jedan od najuglednijih članova Matice srpske, imao je u Subotištu najveću biblioteku u regionu, bio pojac u ovdašnjoj crkvi, po čitavoj Vojvodini prodavao je knjige najpoznatijih izdavača a i sam ih je pisao, i radeći sve to neumorno je propagirao važnost srpske kulture i stvaralaštva. Kada je 1909. godine trebalo da proslavi svoj 45. rođendan, učinilo mu se da je to mala brojka za veliki put koji je prošao, pa je organizovao proslavu 400.000 časova svoga života. I po tome je ostao upamćen koliko i po doprinosu razvoju srpske kulture i očuvanju pravoslavlja u okviru Austrougarske.
Ranitovića pominjemo jer je upravo on utemeljio reputaciju Subotišta kao mesta u kome žive veoma kulturni, izuzetno vredni, pošteni i zanimljivi ljudi. Do danas takva reputacija nikada nije dovedena u pitanje. Kažu da ovde nije dobra klima za prostakluk, ružno ponašanje, lenjost i spletkarenje, pa niko od meštana ove osobine ne gaji. Zato se i poslovi od opšteg interesa za selo odvijaju mirno i u tišini, bez medijske buke i suvišnih priča. A tih poslova je bilo poslednjih godina toliko da su oni doneli veoma krupne promene nabolje u gotovo svim segmentima svakodnevnog života, kaže predsenik Saveta MZ Milan Ilić
“Mislim da imamo zaista sve uslove kakvi se i u gradu samo poželeti mogu – imamo kanalizacionu mrežu i gasovod koji je prošle godine završen tako da se domaćinstva već priključuju na gas, imamo kablovsku televiziju i internet, dobre puteve i saobraćajne veze sa Beogradom, Šapcem, Rumom... Možemo da biramo gde ćemo da radimo i od čega ćemo da živimo, da li od zemlje, u Industriji mesa u Subotištu, ili u nekoj od firmi u Šimanovcima. Ono što nam je smetalo bili su prilično loši uslovi za učenje i rad u našoj školi. Ali, i taj problem smo nedavno rešili: rekonstruisali smo krov, izgradili i potpuno opremili nove toalete (pre toga bio je samo jedan toalet), promenili smo stolariju, okrečili školu i po najvišim standardima opremili informatički kabinet” – kaže Ilić.
Član Saveta MZ Željko Božić podseća da je i mesna ambulanta bila u lošem stanju, i da je ona takođe renovirana i opremljena.
“Savet brine o tome da se, uz pomoć lokalne samouprave, obezbede neophodni uslovi za stalno poboljšanje društvenog standarda svih meštana, od najmlađih do najstarijih. Tako smo u našoj “širokoj” Ulici Ive Lole Ribara uredili i opremili mali park sa dečjim igralištem, a po potrebi obnavljamo i opremu na igralištu za decu u školskom dvorištu. Postavljeni su reflektori na terenima za košarku i fudbal, tako da se deca i mladi i u večernjim satima bave sportom, što je svakako zdravije nego da borave u zatvorenom prostoru. Renovirali smo i opremili salu sa kuhinjom koju mogu da koriste svi meštani za potrebe proslava i drugih okupljanja. Ta sala može da primi 55 ljudi, ali planiramo da uskoro opremimo i veliku salu koja je trenutno u zakupu do narednog meseca. Subotište nije najstarije mesto u opštini, ali ima najstariji fudbalski klub – FK “Vitez”, koji je 2019. godine proslavio stoti rođendan. Meštani vole svoj FK i dečaci rado igraju fudbal, pa smo opremili svlačionicu koja je bila neuslovna – doveli smo vodu i priključili kanalizaciju, okrečili zgradu, promenili stolariju, a redovno se staramo i o održavanju fudbalskog terena” – kaže Božić i dodaje da i pored svega urađenog, ovo mesto očekuje još dosta toga.
“Pošto smo renovirali školu, uvešćemo i grejanje na gas, jer sada postoje uslovi za to. Takođe, imamo lovački dom, ali planiramo da se izgradi novi koji će biti u skladu sa potrebama lovačkog udruženja koje je jedno od najomiljenijih udruženja u selu. Deo puta od Subotišta do Navaka je nedavno potpuno rekonstruisan, a uskoro će biti rekonstruisan i ceo put od Pećinaca do Subotišta i dalje do Kupinova, što će za nas biti od neprocenjivog značaja” – rekao je Božić.
Pored stalnog ulaganja u konkretne projekte, ne treba zanemariti ni trud meštana da tradicionalnoj seoskoj slavi, koja se obeležava za Ivanjdan 7. jula, daju i značaj više manifestacijama i aktivnostima koje će u većem broju privući goste iz okolnih, ali i udaljenijih mesta i gradova, podseća Vladimir Petrović, član Saveta MZ.
“Pre tri godine smo pokrenuli manifestaciju “Pasuljijada” i ona postaje sve popularnija. Dodatni “ukus” i privlačnu silu ovoj manifestaciji daju prateće aktivnosti – šicara, fudbalski turnir, mini fijakerijada” – ističe s ponosom Petrović.
Priča o Subotištu bila bi nepotpuna bez priče o poljoprivredi u ovom mestu. U vreme socijalizma, dakle ne tako davno, u Subotištu je poslovalo jedno od najboljih poljoprivrednih imanja u Srbiji koje je pružalo kompletan servis za individualne poljoprivredne proizvođače, uključujući i tehnički pregled za traktore i ostala vozila. Bile su tu i kuće zaposlednih, kao i prostorije za društvena okupljanja, tako da je imanje bilo pravi “mali grad” nedaleko od sela. A onda je sve to zaraslo u korov i postalo tužan prizor za meštane i goste, kaže nam Ljubica Ristivojević.
“Selu marljivih domaćina kao što je Subotište, zapušteno i zakorovljeno mesto prosto ne priliči, tako da smo zadovoljni što je imanje dospelo u domaćinske ruke te je ponovo primer lepog, urednog, funkcionalnog imanja” – kaže Ljubica.
Lako su se Miškovčani prilagođavali promenama u privrednom sistemu – kada su društvena imanja i zadruge oslabili, ojačao je privatni sektor u poljoprivredi. Subotište je postalo poznato po izvrsnim paprikarima, bostandžijama, stočarima. Zanimljivo je da su u Subotištu i u najteža vremena opstajale velike, savremene farme. Vlasnik jedne od njih Vasa Ristivojević Braca kaže da ga je upravo farma svinja spasila od poslovanja sa gubitkom jer ko je uspeo da izdrži sve one oscilacije i nedaće sa svinjama, mogao je oko Nove godine i Božića da ubere dobre plodove strpljenja i upornosti u stočarskom poslu. Za Bracu meštani kažu da je “najjači” u selu, a on sam za sebe kaže da jeste jak u upornosti, što je i najvažnije, jer sve ostalo je promenljivo i zavisi od okolnosti ne samo u zemlji, nego i na svetskim berzama.
“Obrađujem 75 jutara svoje zemlje, i isto toliko u zakupu. Prinosima sam prezadovoljan, ali cene su takve da se svi nadamo da će se nešto promeniti. Mene su tovljenici izvukli. Imam 20 krmača i dva nerasta, isporučio sam stotinak tovljenika i priličan broj prasića u vreme kada im je cena bila dobra tako da ne moram da žurim sa prodajom ostalih useva iz prošlogodišnjeg roda” – kaže Ristivojević.
Da su ljudi u Subotištu veoma zanimljivi bez obzira na to čime se bave, potvrđuje i marljiva porodica Ristivojević - Vasa i sin Stefan rade na farmi i u njivi, a Ljubica je, kažu oni, stub kuće – dok čuva unuku Dunju, stigne da uradi toliko toga što neko ne bi stigao ni da pomisli. A kakvo bi to bilo domaćinstvo u Subotištu, kada po nečemu ne bi bilo baš posebno zanimljivo? U ekonomskom delu dvorišta, “preko puta” savremene, besprekorno uređene i čiste farme svinja i belih koka nosilja je – desetak pravih divljih svinja koje uživaju u dubokom blatu! One su prava atrakcija i potencijalni kupci neprekidno dolaze, ali – ove divlje svinje nisu na prodaju! Priča o tome kako su divlje svinje dospele na ovo pitomo imanje zaslužuje posebnu pažnju, a za sada ćemo reći samo to da su divlje svinje ovde postale pitomije i maznije od svih životinja i kućnih ljubimaca na imanju Ristivojević. A domaćih životinja ovde ima na pretek, i to svih koje se mogu zamisliti u pravom seoskom domaćinstvu, uključujući i konje.
Na kraju, priču o Subotištu završavamo osvrtom na uslove života u ovom selu. Ljubica Ristivojević kaže da život na selu nije lak, ali da ona nikada ne bi pristala da živi u gradu, jer – ima ovo mesto sve što i grad ima, ali i nešto mnogo više i bolje od grada. To znaju ljudi koji u gradu žive – zahvaljujući njima, kažu nam u Savetu MZ, u Subotištu nema praznih kuća. Beograđani samo čekaju da se pojavi neka kuća na prodaju i odmah je kupuju. I tako, malo po malo, stara izreka: “Selo hvali, a u gradu živi”, polako se u Subotištu transformiše u izreku: “Grad hvali, a u selu živi”.
Stefan, Dunja, Vasa i Ljubica Ristivojević
