Selo malo, al’ uvek u centru pažnje

Povratak

Prenosimo tekst iz serijala Pećinačke novine u poseti mesnim zajednicama opštine Pećinci, objavljen u februarskom broju ovih novina.

Selo malo, al’ uvek u centru pažnje

Iako je najmanji od 15 mesta u opštini Pećinci, Sibač je često bio u centru pažnje javnosti zbog izuzetno vrednih poljoprivrednika. Prvi put u bivšoj velikoj Jugoslaviji jedan predsednik opštine bio je poljoprivrednik. Bilo je to pre više decenija – tada je Jovan Čikić iz Sibača bio predsednik pećinačke opštine, a potom i član najviših organa vlasti u Vojvodini i Srbiji. Nešto kasnije, a na osnovu glasova slušalaca i gledalaca RTV Vojvodina, proizvođač mleka Slavko Radovanović iz tog sela proglašen je za najpopularniju ličnost u Pokrajini, i to u oštroj konkurenciji svetski poznatih lekara, naučnika i ostalih pregalaca u svom poslu. Premda su popularnost i medijsku pažnju od poljoprivrednika poodavno preuzeli estradne i rijaliti zvezde i poneki sportista, Jovan Čikić tvrdi da se nikada u Sibaču nije tako dobro živelo kao danas.

- Uvek su dobro živeli vredni, radni ljudi, tako i u Sibaču, ali danas ima mnogo više mogućnosti da čovek radi i stvara – ukoliko nije zadovoljan prihodom od poljoprivrede, može da radi u nekoj od firmi kojih ima u blizini da biraš, i da se dodatno bavi poljoprivredom na svome imanju. Na gotovo svakoj ćupriji su po dva automobila, putevi su dobri i začas može da se stigne na svako mesto, a nekad se ni do Rume nije moglo po lošem vremenu, od rupa i blata na putevima. Osim toga, ko želi može kvalitetno da ispuni slobodno vreme sportskim ili lovačkim aktivnostima i druženjima – kaže Jovan Čikić.

Predsednik Saveta MZ Đorđe Smiljanić ima sasvim konkretne pokazatelje da Sibač ima bolje uslove za život nego ikad: ima kanalizaciju, gasifikacionu mrežu, kvalitetno vodosnabdevanje, dobre puteve.

- Kompletno je rekonstruisan put u ulici Koste Nađa, koji je veza Sibača sa putem preko Buđanovaca do Šapca, tako da nam je sada Šabac takoreći u komšiluku. Nasut je put na kraju ulice Svetozara Miletića, koja vodi ka radnoj zoni, i biće asfaltirana, jer Sibač se širi u tom delu. Redovno se održavaju i tamo gde je potrebno popravljaju pešačke staze, renoviran je objekat osnovne škole, sportski tereni i dečija igrališta se redovno održavaju i po potrebi nabavlja se nova oprema za igrališta, imamo lep lovački dom, tako da nam ostaje da vodimo računa o detaljima koji život u Sibaču čine lepšim, jer i detalji su važni. Centar mesta smo zaista lepo uredili, održavamo zelene površine a nedavno smo zasadili i 15 novih sadnica u parku. Imamo kompletno opremljenu salu sa kuhinjom koju besplatno izdajemo meštanima za proslave rođendana i druga okupljanja. Pre nekoliko meseci imali smo manji požar u sali, pa smo tu nevolju iskoristili da salu obnovimo i dodatno opremimo. Sve kapitalne i „sitnije“ investicije smo završili uz pomoć lokalne samouprave koja nam uvek izlazi u susret – kaže Đorđe Smiljanić, i s ponosom ističe da Sibač možda više nije u centru medijske pažnje, ali jeste „u centru sveta“, jer odavde se lako i brzo stiže do svakog mesta:

- Do Šapca se obilaznicom prevaljuje 27 kilometara, do Novog Sada ima 40, do Beograda 45, a do Stare Pazove 25 kilometara. Zatim, udaljeni smo dvadesetak kilometara od aerodroma, a ni kilometar nema do uključenja na autoput. Takva pozicija Sibača je važna za sve Sibačane, bez obzira na to da li su poljoprivrednici, zaposleni, đaci ili studenti.

Svaka priča o Sibaču bila bi nepotpuna bez osvrta na poljoprivredu. Veliki plastenici u ataru pokazuju da su Sibačani spremni da se prilagode novim trendovima i zahtevima tržišnog poslovanja – odustaju od poslova koji se ne isplate, ulaze u nove koji su isplativiji, a neretko vraćaju se i usevima koji godinama nisu bili zastupljeni. Tako je, na primer, poljoprivrednik Dragiša Grujić posle više od deset godina prošle sezone posejao šećernu repu, što je bila dobra odluka jer u odnosu na druge kulture, repa se najviše isplatila, tamo gde je prinos bio dobar, a na njegovim njivama je uvek bio odličan prinos što god da seje. Pošto se poljoprivredom bavi dugo, Dragiša svedoči da se sa promenama na tržištu poljoprivrednih proizvoda menjao i – Sibač.

- Nekada je svaka kuća u Sibaču imala po pet i više krava, danas možda ima pet kuća u selu koje imauju po jednu-dve krave. I ja sam odustao od stočarstva. Bavim se ratarstvom, obrađujem 100 hektara zemlje i imam svu potrebnu mehanizaciju za to. Nekada su ljudi ovde živeli uglavnom samo od poljoprivrede, danas ima možda desetak čisto poljoprivrednih domaćinstava. Ostala domaćinstva imaju po nekog zaposlenog, a ima ih koji dobro žive i bez poljoprivrede, ako su vredni – kaže Dragiša.

Da je to istina, svojim životom i radom potvrđuje Nenad Matić, vozač u Hitnoj pomoći, koji van radnog vremena u Domu zdravlja vozi sopstveni kamion za šlep-službu i uspešno vodi svoju vulkanizersku radnju. Pošto je dobar majstor i pošteno prevozi vozila kojima je šlepanje potrebno, uvek ima mnogo posla, ali ne žali se – zahvalan je što je zdrav i sposoban da radi i stvara za svoju porodicu. On se u Sibač doselio iz Donjeg Tovarnika, a na pitanje kako je odlučio da napusti selo u kome se danas i te kako dobro živi, kratko odgovara da je svako mesto dobro za život kada je čovek zdrav i spreman da živi od poštenog rada.

- Doselio sam se u Sibač da bismo supruga Marina, sin Lazar i ja živeli samostalno i preuzeli odgovornost za svoju mladu porodicu, da se ne oslanjamo na druge. Supruga je takođe zaposlena, a sin ovde ima odlične uslove za bezbrižno detinjstvo, tako da ne vidim da Sibaču nešto nedostaje za više nego dobar i miran život. A Tovarnik mi je drago mesto, naravno, često idem i posećujem rodbinu i prijatelje – kaže bivši Tovarničanin, Sibačanin Nenad Matić.

Ko zna da radi, zna i da uživa u slobodnom vremenu i druženju. A i za to Sibačani imaju sve što im treba. Lov na divlje patke je pre korone ovde dovodio Italijane, Slovence i Francuze, a da li će opet kad se svet oporavi od posledica pandemije – videćemo. Naznake da će lovište ponovo privlačiti strance dali su Slovenci koji su nedavno kao gosti učestvovali u lovu na patke. Za sada, u lovu i lovačkim druženjima u Sibaču uživaju uglavnom meštani i lovci iz obližnjih mesta i unapred se raduju što će uskoro, uz pomoć opštine, dobiti najsavremenije strelište za glinenene golubove kakvo niko u okolini nema – biće to dodatni razlog da se ponovo u Sibaču okupljaju lovci sa svih strana. Tu dobru nadu dele kako najstariji lovac Jovan Čikić, tako i po stažu najmlađi lovac Darko Petrović, koji podseća da sve što su lovci do sada planirali, uspevali su i da ostvare te će tako biti i ubuduće, tim pre što njihovo lovačko udruženje i finansije udruženja vodi dobar domaćin Dragiša Grujić.

Fudbalski klub „Sloven“ dogodine obeležava 100 godina postojanja, što je motiv više da se fudbaleri dodatno angažuju i potrude se da uđu u viši rang takmičenja. Žene, za sada, nemaju svoje udruženje – Sibačanka Ana Grujić je članica UŽ „Kolevka Srema“ iz Pećinaca, mnogo putuje i pokušava da i svoje sugrađanke uveri u to koliko je lepo i zabavno biti aktivan na manifestacijama ženskih udruženja širom Srbije. U dogledno vreme, nada se ona, imaće i Sibač svoje udruženje žena.

Od investicija koje nisu pomenute, a zaslužuju da budu, jeste rekonstrukcija crkve svetog Nikolaja i gradnja parohijskog doma, koja je u toku. Od planova, predsednik Saveta MZ Đorđe Smiljanić pominje samo neke:

- Uskoro bi trebalo da bude izgrađena pešačka staza do Pećinaca u dužini od 1.600 metara, jer Sibač je bliži centru Pećinaca nego neki udaljeniji delovi tog opštinskog mesta i staza će nam mnogo značiti. Planira se i uvođenje grejanja na gas u školi, kompletna rekonstrukcija škole, nabavka novog mobilijara na dečijem igralištu.

Nenad Matić sa suprugom Marinom i sinom Lazarom

Dragiša Grujić

Darko Petrović i Jovan Čikić

Ana Grujić