Деспот Вук Бранковић – Змај Огњени Вук као важан део светске културне баштине

Повратак

Деспот Вук Бранковић – Змај Огњени Вук као важан део светске културне баштине

На трибини “Змај Огњени Вук – историја и мит” Агенције за развој општине Пећинци, која је одржана у Културном центру, о историјској и митолошкој биографији Вука Бранковића говорили су Петар Одобашић, археолог туристичког инфо-центра и мр Марко Алексић, археолог и стручњак за средњевековно оружје и витештво из Београда. Песме и митове о Вуку Бранковићу, који је опеван као Змај Огњени Вук, говорио је млади пећиначки глумац Слободан Станковић.

„Вук Гргуровић или Бранковић, имао је две упоредне биографије, историјску и митску. Историјска биографија почиње његовим рођењем 1439. године – био је ванбрачни син Гргура Бранковића и унук деспота Ђурђа Бранковића. На историјску сцену Вук ступа када је са оцем и Турцима дошао у Србију у време српских династичких борби за престо. Турци су га тада, након пада Смедерева, још неко време третирали као свог војсковођу. Под још неразјашњеним околностима он је 1446. године прешао у Угарску и почео да служи као угарски вазал. У то време Вук Гргуровић почиње да војује у сремској земљи уз обале Саве. Са српским четама учествовао је у многим борбама на страни аустроугарске, том приликом показао такву храброст и ратничку вештину да је његово јунаштво уливало наду да српска држава још није пропала и да ће доћи време када ће Турци бити побеђени и протерани. Историјско јунаштво изродило је легенду, а из легенде је настао мит о Змају Огњеном Вуку“, рекао је Петар Одобашић.

Митска биографија Змај Огњеног Вука такође почиње његовим рођењем, и о њој је надахнуто и емотивно говорио Слободан Станковић: „Змај Огњени Вук је чудно, натприродно биће, рођено са чудесним антропоморфним обележјима, што га сврстава у оне срећне српске јунаке, рођене из големе и жестоке љубави змаја с вилом или каквом чудесном лепотицом. Сви змајеви знаци и печати били су ту, одмах по рођењу, о чему сведочи и његова баба, а што је у народној песми сликовито речено: “У мог сина, слијепца Гргура, у њега се мушко чедо нађе, вучја шапа и орлово крило, из уста му модар пламен бије...”. Вук је израстао у јунака који је имао крила тајноваита, и некакво чаробно одело, које је свлачио и облачио. Био је јунак и стасом и памећу, леп колико и бесан. За узде је упасао две гује, кретао се ноћи без месеца. Када се Змај, који ватром пали а мачем сече, из боја враћао рањен, тада му змије смиље доносише, а виле му биље превијаше...”

Марко Алексић је, пре званичног почетка трибине, увео заинтересоване госте трибине у причу о змајевима и у указао на то да је змајевитост древна особина, јер змај се увек везује за јунаке у свим великим народима.

„Ми археолози имамо привилегију да истражујемо прошлост и настојимо да пронађемо најстарију причу на свету из које потичу све приче, а заједничка нит свих прича је јунак и његов подвиг. Данас је популарна култура апсолутно засноване на резултатима психологије, археологије и компаративне митологије. Показује да сви имамо склоност ка јунаку и његовом подвигу. Змаја имамо у Кини, Европи, Јужној Америци, он је прамотив, али оно што је занимљиво јесте чињеница да је код нас Срба и Словена змај позитивно биће, и по томе смо изузетни. Постоји витешки ред змаја, један од најпознатији витешких редова коме је припадао и гроф Дракула, чија је породица узела надимак од речи Драгон, односно змај. Први витез у витешком реду змаја био је Стефан Лазаревић 1408 године. У змајевом витешком реду били су грофови из енглеске и баварске, краљеви и цареви, цвет европског племства, а први међу њима био је Стефан Лазаревић. Један од његових предака је Змај Огњени Вук, унук Ђурђа Бранковића, а Ђурђева мајка Мара Лазаревић била је сестра Стефана Лазаревића. Породице Бранковића и Лазаревића су биле у блиском сродству, и то је феноменална, историјски заснована прича која има интернационални значај и зато је прича коју је о томе покренуо Петар Одобашић невероватно важна, нарочито у општини где се налази Купиник, престоница српских деспота Бранковића – рекао нам је Марко Алексић, и подсетио да мотиве змајева, јунака и подвига имају не само популарне културе – познати холивудски филмови, већ и видео игрице, што није нимало случајно, јер – сви ми имамо исконску склоност да се враћамо пра-митовима и легендама“, објашњава Алексић.

После занимљиве приче о митолошком и архетипском значају Змај Огњеног Вука у светској културној баштини и колективној подсвести човечанства, како би то Јунг дефинисао, мање је важна, али и поуздано утврђена историјска чињеница да је деспот Вук Бранковић умро 16. априла 1485. године.