Субота, 11. Мај 2024.
Повратак
Преносимо текст из серијала Пећиначке новине у посети месним заједницама општине Пећинци, објављен у априлском броју ових новина.
Село расте и подмлађује се
Карловчић је и у старој, великој Југославији био најпознатији по томе што има најшире улице у држави. Званично објашњење каже да су на овим просторима биле многе баре, а људи су правили куће на брежуљцима и такозваним гредама и тако су на обалама бара настајале мале насеобине. Баре су системом канала исушене, а насеобине почетком 18. века ушорене па је Карловчић постао типично војвођанско село са нетипично широким улицама. Незванично објашњење је другачије и заснива се на чињеници да је кроз Карловчић пролазио једини пут од Београда до Загреба који су користили и трговци свињама који су у близини Карловчића скелом прелазили Саву и ишли даље према Бечу. А важним путевима одувек су пролазили не само поштени трудбеници и трговци, већ и опасни разбојници. Да би сачували своја стада од лопова, мештани су правили оборе испред куће да их надгледају и лакше контролишу. Касније су обори срушени, а остале су широке улице између кућа. Данас, кажу овде, кад неко из Горњанске или Шпајанске улице позове првог комшију преко пута на кафу или пиво, овоме се највише исплати да крене бициклом, јер док пређе 300 метара колико је улица широка, кафа може да се охлади, а пиво угреје. Између два реда кућа могу да стану два фудбалска игралишта – за сада, постоји само једно, у Горњанској улици.
Нису широке улице једино сведочанство занимљиве прошлости Карловчића, и доказ да је на линији времена свака тачка у прошлости важна за садашњост и будућност, каже председник Савета МЗ и Црквеног одбора Јован Деврња.
“Први пут се Карловчић помиње 1730. године, када је село било у земунском властелинству Карла Шенброна, по коме је и добило име. Мештани су се сабирали око својих институција и старали се о њима - тако је и данас, уосталом. Изградња цркве од тврдог материјала, започета 1790. године, а завршена пар година касније, окупила је многе ктиторе, чија су имена уписана на плочи у цркви. Пред Први светски рат мештани су прикупљали новац за изградњу парохијског дома, касније су њихови наследници то исто покушали пред Други светски рат, и тек смо ми успели да изградимо дом, тако да данас имамо свештеника у селу и редовна богослужења у цркви.”
Деврња је радио као учитељ, директор школе и Културног центра, па је, по природи посла и личног интересовања, био и ревностан хроничар села у области образовања и културе. О прошлости и садашњости у овим областима он каже:
“Учитељ Илија Роквић је 1891. године покренуо иницијативу да се у Карловчићу подигне школа на спрат, што је била реткост у то доба. Он је заслужан и за данашњи парк испред школе, који је засађен 1906. године. Од знаменитих личности треба поменути још редовне чланове Матице српске проту Павла Зековића који је 1933 године овде основао архијерејско намесништво, учитељицу Софију Познић и власника парног млина Светозара Чортана, који је био и власник три аутобуса који су саобраћали на линији Београд – Рума, преко Карловчића. Ови велики људи допринели су да Карловчић посећују знаменити уметници, књижевници, научници из читаве Војводине. Трудимо се да будемо достојни настављачи њиховог рада, а уз подршку локалне самоуправе у томе у великој мери и успевамо: имамо једну од најсавременијих школа која је у потпуности обновљена, као и вртић и дом културе, какве само могу да пожеле и житељи градских насеља. Пре три године засадили смо у парку испред школе 300 садница сибирског бреста које сада расту поред неколицине столетних топола које су засађене почетком прошлог века. Изградили смо паркинг и пешачке стазе испред школе, а радићемо и даље на томе да парк буде лепо шеталиште за мештане свих узраста. Све у свему, у Карловчићу је изражен континуитет у свим областима – на темељима онога што су наши претходници урадили или започели, Карловчићани раде на стварању све бољих услова за живот” - рекао је Деврња.
У извесном смислу, тај континуитет је настављен и у области саобраћајне инфраструктуре, каже заменик председника Савета МЗ Милан Степановић.
“Пре неколико месеци завршена је изградња дугоочекиваног пута Сремски Михаљевци – Карловчић. Овај пут је за нас данас важнији него што је за Карловчићане некад био пут Београд – Загреб који је овуда пролазио. Јер, многи мештани раде у Шимановцима и сада за неколико минута могу да стигну до радног места, а до Београда стижу за двадесетак минута. Значи, и данас су сви важни путеви такорећи поред нас, а при том ни у чему не нарушавају миран живот у Карловчићу. То знају и многи Београђани који се овде досељавају.”
Могло би се рећи да Карловчић пролази кроз промене одмерено, без наглих покрета који би могли да “нанесу повреде” идентитету овог места, чијом је лепотом широких улица у време цветања маслачка и Десанка Максимовић била одушевљена и о томе радо говорила и писала. При том, Карловчић има све што је за живот по савременим мерилима потребно. Оно што је недостајало, у последњих неколико година је урађено – школа, вртић, путеви, парохијски дом, гасоводна мрежа, ограда око месног гробља, ловачки дом, а оно што још увек недостаје, биће ускоро: пројекат за изградњу канализације је завршен, ускоро се расписује тендер за изградњу.
Због свега поменутог, Карловчић руши заблуду да сремска села старе и изумиру. По последњем попису, становништво је у просеку млађе, али бројније. А тако је било и у претходних неколико пописа. И да није статистике, очигледно је да се Карловчић подмлађује – о томе сведоче, између осталог, и бројна удружења грађана. Једно од најпопуларнијих је Ловачко друштво „Карловчић“, најбројније и по просеку година чланова најмлађе од свих ловачких друштава у општини. Некадашњу оронулу задружну зграду ловци су преузели 2010. године. Уз помоћ локалне самоуправе 2017. године су је потпуно реконструисали и опремили салу коју бесплатно користе ловци али и сви мештани за прославе рођендана, састанке, даће. На имању ловачког дома је фазанерија и простор за узгој дивљих зечева. И што је најзанимљивије, ловиште овог удружења је једно од најбогатијих у Војводини јер обухвата атар између Карловчића, Михаљеваца, Суботишта, Товарника, Огара, Обрежа, Ашање и Деча. Због централне позиције, Карловчић је шесдесетих година био озбиљан кандидат за општинско место, али мештани се не жале што им је та титула измакла - и овако им је све потаман, а нарочито ловцима, каже Милан Степановић, јер што се њих тиче, централна позиција је остала непромењена. А ловачко друштво је толико важно овде, да и ФК у селу носи име „Ловац“. Клуб је основан 1934. године под именом „Орао“, а после рата је добио име по народном хероју Паји Драгишићу Ловцу. За 90. рођендан, ФК ће добити велику свлачионицу на игралишту, а до тада ће бити постављени и рефлектори за ноћне тренинге.
Друштвени живот у Карловчићу је додатно обогаћен прошле године, оснивањем КУД “Карловчић”. На челу друштва је Властимир Зурковић, који је као играч у фолклору ИМТ-а пропутовао цео свет. Први концерт имали су пред домаћом публиком, а већ у августу прошле године на Гибаницијади у Ашањи. КУД има три ансамбла, и они полако крећу на турнеје ван општине – већ су заказани наступи у Вршцу, Аранђеловцу, Кузмину, а до краја године гостоваће и у Букурешту. Деца толико воле фолклор, да када попусте у учењу, Властимир само укине тренинге док се оцене не поправе, и то одмах делује.
Најмлађа удружења у Карловчићу су – удружења жена: “Карловчићанке”, које води Ивана Стојковић и “Чаробнице”, на чијем је челу Јелена Грујић Ристић. Док су чланице и председнице женских удружења не само у нашој општини него и у читавој Србији углавном жене са богатим ризницама сећања и животног искуства, у Карловчићу је обрнуто – најактивније су младе жене.
“У августу прошле године основале смо удружење са амбицијом да од заборава сачувамо сремачку традицију гостољубља, сарадње и солидарности, као и старе репцепте које су нам у наследство оставиле наше баке. Сматрамо да је нематеријално културно наслеђе једнако важно као и материјално, и зато је један од мотива за оснивање био и конкретна подршка КУД “Карловчић”, не само када је потребно да направимо слане и слатке ђаконије за њих и госте кад имају концерт, већ и да играчима, кроз остале наше активности, појачамо свест о важности чувања традиције и националног идентитета. Сматрам да је изузетно важно то што у фолклору имамо спој младости и искуства, и надам се да ће и у нашем удружењу бити не само младих жена, већ и оних у зрелијим годинама” – каже нам Ивана Стојковић.
У децембру прошле године основано је и друго удружење жена - “Чаробнице”. Јелена Грујић Ристић каже да се два наизглед иста удружења заправо допуњују у раду, и зато имају одличну сарадњу. Док прво удружење углавном прави колаче и остале старе кулинарске специјалитете, друго се бави претежно ручним радовима – израдом пешкира, надстолњака, крпара, природне козметике.
“Завршила сам обуку за ткање, ускоро треба да нам стигне разбој па ће моћи да га користе све жене које знају да раде на њему, или желе то да науче. Удружења жена иначе сарађују и са вртићем и школом. Недавно смо учествовале у акцији садње стабала на улици испред вртића – засађена је 21 садница, за свако дете по једна – каже Јелена, и додаје да ће на први рођендан УЖ “Карловчићанке” 24. августа први пут бити организована манифестација “Домаћа радиност Срема” за коју се жене из Карловчића већ припремају.”
Простора је премало да се помене све што је у Карловчићу вредно пажње, а причу завршимо културно, у дословном смислу те речи – кратким освртом на стваралаштво мештана Драгољуба Триндића и Ивана Гмизића. Ако неко неким чудом није чуо за ова два прегаоца у области културе и уметности, подсећамо: Триндић је сликар са мноштвом домаћих и међународних признања и награда, а Гмизић је млад историчар и писац који у Архиву Југославије истражује прошлост некадашње наше државе, а у својим романима истражује човеково трагање за смислом, кроз занимљиве приче о људским судбинама.
То је све о Карловчићу, за сада. Наставак следи неки други пут, у некој новој причи.
Милан Степановић, заменик председника Савета МЗ
Јелена Грујић Ристић са ћерком
Властимир Зурковић са младим члановима КУД “Карловчић”
