Среда, 11. Октобар 2023.
Повратак
Текст из серијала Пећиначке новине у посети месним заједницама општине Пећинци, који је објављен у септембарском броју.
Село на путу, а по мери грађана
Невелико село Прхово, највећим делом простире се са једне и друге стране магистралног пута који води од општинског до индустријског центра пећиначке општине – од Пећинаца до Шимановаца. За ово место чуло се широм бивше “велике” Југославије, али и широм света када је оштрим политичким говором на сеоској слави 1988. године председник Централног комитета СКЈ Бошко Крунић, рођен у Прхову, навукао на себе гнев политичких противника. Тај говор, удружен са “јогурт револуцијом”, довео је до пада дотад најмоћнијег човека у Југославији и до преокрета на политичкој сцени Србије – тако су, кажу, баш из Прхова кренуле највеће промене у новијој историји Србије. Промене су на политичку сцену довеле неке нове људе, а ти људи су пожелели да изграде пут од свог родног Брестача до Никинаца, а нешто касније изграђен је и пут од Пећинаца до Буђановаца. Прхово је тада дословно постало “село на путу” – поменути путеви су били пречица до Шапца те су аутомобили, џипови, камиони, велики и мали, на путу од Београда према Шапцу, Лозници, Руми, па и деловима БиХ-а пролазили кроз Прхово, како би избегли наплатну рампу на аутопуту код Шимановаца. Изградња путева до Никинаца и Буђановаца многе је радовала, али не и Прховчане: хиљаде аутомобила и камиона су непрестано тутњали испод прозора кућа у овом мирном селу које се одједном нашло усред непрестане саобраћајне буке и гужве. При томе, фирме су се отварале у Шимановцима и Пећинцима, а кроз Прхово су сви само пролазили, тако да су користи имали само пекари и пољопривредници који су крај пута продавали своје производе – воће, поврће, јаја.
Кроз Прхово су пролазили углавном сви из Београда и осталих великих градова, а мало ко се ту задржавао – фирме су ницале једна за другом у Шимановцима и тамо привлачиле становништво из читаве општине, тако и из суседног Прхова. Врло брзо је већина становника почела тамо да се запошљава и да свакодневно путује на посао. Због преоптерећености поменутог магистралног пута, убрзано је тај пут пропадао, упркос редовном одржавању стално су се отварале нове рупе на цести, долазило је до честих незгода и застоја те је за многе свакодневно путовање на посао постало прилично напорно. Тек откад је недавно комплетно реконструисан и проширен пут (практично је изграђена нова саобраћајница највишег квалитета) од Прхова до Шимановаца, Прховчани су у позицији да могу да предахну јер безбедније, лакше и брже стижу до посла и са посла. Али, управо због квалитета новог пута, многи возачи су у село “улетали” брзином и до 180 километара на сат, каже председник Савета МЗ Иван Коњевић. Уз то, постојао је још један проблем: на једном месту канал је пресецао тротоар па су малишани морали да излазе на пут да би прешли ту деоницу и стигли до школе и вртића, што је било веома опасно. Оба та проблема су недавно решена, каже Иван Коњевић.
“Изграђен је пешачки мост преко канала Јарчина, што је инвестиција чији значај за безбедност деце нема цену. Поред раније постављених лежећих полицајаца, поставили смо још два код школе, тако да их сада има четири. Ускоро ћемо на још једном месту означити пешачки прелаз, и све то ће сигурно утицати на возаче да мирније возе кроз Прхово” – објашњава нам Коњевић.
Прхово иначе има 708 становника у 250 домаћинстава. Занимљиво је да се између два пописа смањио број становника, али не и број домаћинстава – куће у којима су живели старији људи одмах се продају, купују их углавном Београђани. Иако саобраћајна гужва нарушава сеоску идилу, живот у Прхову ипак има низ предности у односу на живот у Београду. То нам потврђују Александра Ракић и Бојана Коњевић. Александра је недавно завршила Факултет за безбедност и запослила се, а Бојана је живела и радила као правник на територији града Београда пре него што се удала у Прхово.
“На факултету сам имала другарицу из Калуђерице, и увек бих много раније од ње стизала до факултета или до неког места где смо излазиле. Од Прхова се зачас стигне до Београда, практично се путује само аутопутем, и све што Београд има можемо и ми себи да приуштимо. Са друге стране, у великом граду људи су отуђени, а у Прхову смо ми – заједница. Прошле године смо имали пожар и просто је невероватно како се брзо окупило цело село – за 10 минута смо изнели све из куће и спасили што се спасити може, а затим је уследила и помоћ да се кућа обнови. Наравно, ту смо једни за друге не само у невољи, већ и у радости, и то је непроцењиво” – каже Александра.
Бојана потврђује да јој сада траба мање времена да дође до центра града него раније из Барајева, а то што влада присна атмосфера и слога међу људима је неупоредива предност у односу на живот у граду.
“Пошто имам малог сина, предности живота у селу су још очигледније, сувишно је да објашњавам зашто: слободно одрастање је привилегија деце, а нису занемарљиве ни привилегије нас одраслих јер имамо мање родитељских брига него да живимо у граду. За свакодневне потребе имамо све у Прхову, а за веће куповине, изласке, посете рођацима и пријатељима зачас стижемо до града” – објашњава Бојана.
Структура становништва Прхова више није претежно пољопривредна – има тек неколико великих газдинстава која се баве искључиво пољопривредом, а остали своју земљу дају њима у закуп а редовне приходе обезбеђују радом у домаћим и страним компанијама у суседном месту или у институцијама локалне самоуправе. Но, није се променила само структура занимања мештана – променило се много шта у селу, првенствено захваљујући инвестицијама.
“Имамо све, гради се канализација, почиње гасификација, изградили смо мостић, завршили озелењавање простора око школе, вртића и Дома културе, поставили нову ограду око школског игралишта, завршили чишћење школског дворишта и поставили ограду око Дома културе и засадили дрвореде и формирали травњаке у дворишту Дома културе, а променили смо и столарију на тој згради и лепо је опремили (опремљену велику просторију засад користи Стреличарски клуб “Инстинктивац” из Шимановаца, а чланови клуба су из више места општине, па и из Прхова), одржавамо мобилијар на дечијем игралишту. Ускоро ћемо и азбестне цеви на водоводу да заменимо, имамо чак и силос где можемо да предајемо житарице и уљарице, што је мени веома битно јер обрађујем својих 12 јутара земље и сејем наизменично кукуруз, пшеницу и сунцокрет. Имамо чак и дивну пицерију и пекару, али то се на нама не види – Прховчани су витки људи, јер су вредни и немају времена да много једу теста, а и кад некад претерају, калорије брзо оду у њиви и у штали” – каже нам заменик председника Савета МЗ Жикица Добриловић, који иначе ради у фирми, обрађује земљу, хонорарно ради у приватној фирми за производњу органског ђубрива за баште и њиве. Пола у збиљи а пола у шали тврди да и поред толико послова и ангажмана најбоље живи од фризерског заната своје супруге Андриане – јесте Прхово мало село, али за добар фризерски салон се надалеко чуло па долазе са свих страна. Заиста, по фризурама младих мештанки Прхова види се да је Андриана одлична фризерка! Али, управо младе мештанке са лепим фризурама, наше саговорнице Александра и Бојана делимично демантују Жикицу и тврде да Прхову ипак понешто фали.
“Било би добро да имамо неки кафић да увече можемо да изађемо. Ипак, више од кафића Прхову недостаје теретана. Сада се и на селу другачије живи, раније су млади морали да иду у башту и у њиву и тако су се рекреирали, а ми можемо само у шетњу да идемо, што је свакако недовољно за озбиљну рекреацију” – кажу оне готово у глас.
Било је у Прхову заиста великих инвестиција последњих година, а нарочито је то тако ове године, али је једна инвестиција важнија од свих, истиче Иван Коњевић, а о канализацији је реч.
“Изградња канализационе мреже у Прхову кошта око 280 милиона динара, што је за овако мало место изузетно велика инвестиција. Канализација ће бити завршена наредне године, а колико значи за мештане знају сви. Лјуди имају по пет-шест септичких јами и празне их сваке две недеље ако имају своју пумпу, а ако немају онда и ређе, јер морају да чекају на ред. То су велике невоље, уз то такав начин “збрињавања” отпадних вода је проблематичан и нездрав. Зато мештани у шали кажу да им се много допада што су улице раскопане због постављања шахти и канализационих цеви, јер их то сваки дан подсећа на то да ће ускоро доћи крај мукама са септичким јамама” – каже Коњевић.
За члана Савета МЗ Дејана Петровића изградња канализације донела је додатну предност: запослио се у фирми која је извођач радова. А пошто Дејан живи у Гробљанској улици, подсећа да у причи о Прхову никако не би требало заборавити да је недавно купљена нова парцела за проширење месног гробља и урађена нова стаза целом дужином кроз гробље. У самој улици, каже Дејан, изграђена је пешачка стаза, урађена је улична расвета које овде није било, кроз улицу је прошла канализациона мрежа, проћи ће и гасна мрежа, а потом се планира асфалтирање Гробљанске улице.
На крају, ипак је изгледа увек насмејани и добро расположени Жикица Добриловић био у праву: Прхову заиста не фали скоро ништа за добар живот, а и то што фали је чисто ради реда, да не испадне како је код њих све идеално.
Када смо, на крају, питали Ивана Коњевића на шта се мештани највише жале њему као председнику МЗ, рекао нам је:
“Обично се жале да је прегорела нека сијалица у уличној расвети, и траже да се то замени, или примете неку рупу на путу па пријаве да се то отклони и слично. Лично мислим да би могли да се пожале и на кров школе, на пример, јер није у добром стању, али се нико на то не жали јер знају да чекамо да се школа прикључи на гасификациону мрежу па да после тога санирамо кров и набавимо додатну опрему уколико је потребно. Такође, требало би да завршимо реновирање сале у Дому културе која нам служи за разне састанке, за потребе МЗ, окупљања пензионера и слично – и сада је та сала скоро завршена, остаје још да се финализује неколико ситнијих радова и сала ће бити по мери потреба свих друштвених окупљања у селу. Речју, наше село је по мери свих мештана”
Жикица и Андриана Добриловић са млађим сином
