Недеља, 16. Април 2023.
Повратак
Други текст из серијала Пећиначке новине у посети месним заједницама општине Пећинци.
Снага традиције у модерно доба
У Огару постоји најстарија кућа у Срему, познатија као Аксентијев кућерак, а већ по томе колико се село брине о томе да је сачува јасно је да овде прошлост не уступа тако лако пред модерним трендовима, већ се међусобно допуњују и као да поручују да једно без другога просто не иде. Поносан је Огар и на нешто ближу прошлост, на Народноослободилачку борбу за коју је дао своје славне мештане Небојшу и Душана Јерковића и Милана Степановића Матроза, чије је име носила некада најпознатија југословенска фабрика папира у Сремској Митровици. У време снажног социјализма и јаке Комунистичке партије Југославије, у Огару – као и у већини осталих сремских села – било је сасвим нормално да марљиви припадници радничке класе истовремено обрађују своју земљу или се додатно баве неким занатом. Када је дошло време предузетништва, ову традицију мештани Огара нису напустили: и даље је велика већина њих запослена у некој фирми (модерно речено у некој компанији), а у “слободно време” баве се пољопривредом или имају неки други приватни бизнис. Зато не чуди што у Огару, једном наизглед сасвим обичном селу, има небично много приватних фирми и што је већина власника пољопривредних газдинстава негде запослена. Један мештанин за такву упорност традиције паралелног рада има једноставно објашњење: Нисмо ми криви што смо тако вредни па нам није доста један посао, и што смо модерни па волимо да се рекреирамо, само што ми не идемо у теретану и на планину, већ у њиве и оборе.
Као што су упорни у чувању старих вредности и добрих обичаја, једнако су мештани упорни и у свом настојању да Огар буде модерно место са развијеном комуналном инфраструктуром и високим друштвеним стандардом. Председник Савета МЗ Милан Алексић каже да је Огар од 2012. године велико градилиште и да се много тога променило набоље. Као што у правој домаћинској кући нема запуштених “буџака”, тако ни у Огару више нема занемарених делова насеља, већ се сваком кутку овог места посвећује велика пажња како би мештани били поносни, а гости и посетиоци пожелели да поново дођу.
А о томе који су послови били најзначајнији у последњих десетак година, за пећиначке новине Алексић је рекао да је Савет МЗ имао седам, а сада има пет чланова и сви они се труде да, уз подршку Општине наравно, учине најбоље што је могуће за своје место
“Први велики посао који је завршен био је изградња капеле на сеоском гробљу која је од првог дана у функцији, тако да у Огару одавно сахране више не иду као некада кроз улице села. Такође смо урадили пут кроз улицу Нову, остало је још да се асфалтира, а што ће се сигурно ускоро и реализовати, после чега следи још један велики посао – изградња кружног тока у селу. У последње две-три године имали смо и неколико капиталних инвестиција – гас је прошао кроз све улице, реконструисана је електро мрежа у свим улицама, свуда су сада бетонске бандере уместо старих дрвених. Завршена је прва фаза изградње водовода у Шумској улици, у делу Нове улице и у улици Душана Јерковића, а у току су завршни радови друге фазе водовода кроз Партизанску и завршетак Шумске улице. Очекује се крајем године трећа фаза изградње водовода у Новој и у Школској улици. Изграђен је један нови бунар, а још један бунар за нови сеоски водовод биће изграђен до краја године. До краја године требало би да почне и изградња канализације у Огару” – рекао је Алексић.
Центар села такође више није исти као што је био: уређен је парк и постављене су бехатон плоче.
“Изузетно је значајно то што смо реновирали и опремили учионице у основној школи и просторије у вртићу, а што је финансирала локална самоуправа уз помоћ локалних привредника, којима смо, наравно, на томе веома захвални. Такође смо асфалтирали центар села, део Школске улице где се налази апотека, коју смо отворили 2014. године. Тада смо реновирали и Дом културе, с тим што смо донирали део средстава амбуланти, библиотеци на коју смо поносни, а такође и Фудбалском клубу “Шумар”, парохијском дому и сеоској цркви. Све ово урадили смо уз помоћ Општине Пећинци. Захваљујући Општини, која нам је максимално помогла, створени су много бољи услови за живот грађана. У просторијама МЗ и поште уграђена је нова ПВЦ-столарија. Такође су на четири места урађена нова аутобуска стајлишта, тако да грађани више не стрепе од временских приликаа када је потребно да негде путују” – казао је Алексић.
Друштвени живот у Огару је веома богат и разноврстан – за свакога има по нешто. За фудбалере, ту је већ споменути ФК “Шумар”, који се такмичи у Сремској лиги, а за ловце је ту активно ловачко удружење. Љубитељи коња имају свој Коњички клуб “Сремачки ајгир” који у августу организује своју манифестацију.
“У селу има више од 40 грла расе липицанер, живи овде тридесетак љубитеља коња, чланова тог коњичког клуба. Неколико година, најразличитијим поводима организујемо вожњу запрега и јахање кроз село, а прошле године смо коњички клуб и званично основали уз подршку Општине и Спортског савеза, те смо могли да организујемо и текмичења. Општина нам је уступила плац на уласку у село, обезбедила нам је струју и осталу инфраструктуру, а ми смо подигли летњиковац где имамо све услове за роштиљ и окупљање током летњих месеци. Планирамо да у догледно време затворимо летњиковац како бисмо и током зиме могли ту да се састајемо. Коњички клуб је значајно обогатио друштвени живот мештана, а нарочито су деца одушевљена што могу да возе запреге и уче јахање. Ове године ћемо 5. августа организовати фијакеријаду на којој ће учествовати љубитељи коња из читаве Војводине, али и из Крагујевца, Крушевца, Шапца, Чачка…” – рекао нам је председник Клуба Бошко Мијалчић.
Од осталих манифестација, требало би поменути сеоску славу која се традиционално одржава 8. августа, као и црквену славу 22. маја. Новије манифестације које постају традиционалне јесу Курзовина фест, који се одржава, иначе, крајем септембра, почетком октобра у Аксентијевом кућерку. Знатан допринос свим манифестацијама даје Удружење жена “Огарчанке” које вредно ради на очувању традиције и укључује се у низ хуманитарних акција.
ЛИЧНА КАРТА ОГАРА
Огар по последњем попису има хиљаду сто становника, око тридесет пољопривредних газдинстава и преко четрдесет предузећа. Са свим предузећима, нарочито онима који се баве столаријом и обрадом метала, МЗ има одличну сарадњу и све оне су допринеле улепшавању села.
У селу има прилично досељеника из Босне и Херцеговине – читаву једну улицу која се званично зове Нова улица, а незванично Мала Босна, насељавају људи из Босне и Херцеговине. У овом делу села обезбеђена је комплетна инфраструктура – пут, струја, гас, вода. Међутим, досељеници не долазе само у тај део села, већ купују куће и у другим улицама. Углавном су запослени, а неки имају и своје приватне фирме.
ДАНИЛО ПОТВРЂУЈЕ ПРАВИЛО
Један од најугледнијих пољопривредника у Огару Данило Живановић, син чувеног Рашка Живановића кога је цео Срем познавао и поштовао, од детињства је уз оца радио на породичном имању, али се држао огарске традиције да је најсигурније бити запослени земљорадник па је био запослен све до одласка у пензију. Синови и снахе су такође запослени а не одричу се рада у њиви – обрађују по сто јутара земље. Његово објашњење зашто је и даље најсигурније бити запослени пољопривредник је врло једноставно.
“Имам утисак да је и Бог мало окренуо леђа пољопривреди – у време када је усевима потребна киша, кише нема ниоткуда, а када дође време да се скида усев, киша навали да пада и само нас омета у раду. Не помаже много ни заливни систем – ја сам наводњавао кукуруз, али шта то вреди кад горе и небо и земља! Дешавало се да обрађујемо по сто јутара, а не зарадимо ни хиљаду евра, док је плата сигурна. Наравно, буде и добрих година када све лепо роди и донесе лепу зараду, тако да све у свему – не жалимо се. Синови раде, снахе такође, и сви се укључују у радове на имању када је потребно, полако укључујемо и унуке. Моја супруга Биљана и ја смо задужени за стоку – имамо више од 20 крмача прашчара и два нераста, годишње тржишту испоручимо по 200 товљеника и доста прасића, тако да све у свему никада нисмо у губитку кад се све сабере и одузме. Или, што би рекао наш народ – “Не стављају се сва јаја у једну корпу”. Ово правило важи нарочито у пољопривреди, где човек мора и рад и улагање да распореди на више усева и више делатности да би обезбедио неку сигурност” - каже Данило Живановић.
