Недеља, 10. Март 2024.
Повратак
Преносимо текст из серијала Пећиначке новине у посети месним заједницама општине Пећинци, објављен у фебруарском броју ових новина.
Село мало, ал’ увек у центру пажње
Иако је најмањи од 15 места у општини Пећинци, Сибач је често био у центру пажње јавности због изузетно вредних пољопривредника. Први пут у бившој великој Југославији један председник општине био је пољопривредник. Било је то пре више деценија – тада је Јован Чикић из Сибача био председник пећиначке општине, а потом и члан највиших органа власти у Војводини и Србији. Нешто касније, а на основу гласова слушалаца и гледалаца РТВ Војводина, произвођач млека Славко Радовановић из тог села проглашен је за најпопуларнију личност у Покрајини, и то у оштрој конкуренцији светски познатих лекара, научника и осталих прегалаца у свом послу. Премда су популарност и медијску пажњу од пољопривредника поодавно преузели естрадне и ријалити звезде и понеки спортиста, Јован Чикић тврди да се никада у Сибачу није тако добро живело као данас.
- Увек су добро живели вредни, радни људи, тако и у Сибачу, али данас има много више могућности да човек ради и ствара – уколико није задовољан приходом од пољопривреде, може да ради у некој од фирми којих има у близини да бираш, и да се додатно бави пољопривредом на своме имању. На готово свакој ћуприји су по два аутомобила, путеви су добри и зачас може да се стигне на свако место, а некад се ни до Руме није могло по лошем времену, од рупа и блата на путевима. Осим тога, ко жели може квалитетно да испуни слободно време спортским или ловачким активностима и дружењима – каже Јован Чикић.
Председник Савета МЗ Ђорђе Смиљанић има сасвим конкретне показатеље да Сибач има боље услове за живот него икад: има канализацију, гасификациону мрежу, квалитетно водоснабдевање, добре путеве.
- Комплетно је реконструисан пут у улици Косте Нађа, који је веза Сибача са путем преко Буђановаца до Шапца, тако да нам је сада Шабац такорећи у комшилуку. Насут је пут на крају улице Светозара Милетића, која води ка радној зони, и биће асфалтирана, јер Сибач се шири у том делу. Редовно се одржавају и тамо где је потребно поправљају пешачке стазе, реновиран је објекат основне школе, спортски терени и дечија игралишта се редовно одржавају и по потреби набавља се нова опрема за игралишта, имамо леп ловачки дом, тако да нам остаје да водимо рачуна о детаљима који живот у Сибачу чине лепшим, јер и детаљи су важни. Центар места смо заиста лепо уредили, одржавамо зелене површине а недавно смо засадили и 15 нових садница у парку. Имамо комплетно опремљену салу са кухињом коју бесплатно издајемо мештанима за прославе рођендана и друга окупљања. Пре неколико месеци имали смо мањи пожар у сали, па смо ту невољу искористили да салу обновимо и додатно опремимо. Све капиталне и „ситније“ инвестиције смо завршили уз помоћ локалне самоуправе која нам увек излази у сусрет – каже Ђорђе Смиљанић, и с поносом истиче да Сибач можда више није у центру медијске пажње, али јесте „у центру света“, јер одавде се лако и брзо стиже до сваког места:
- До Шапца се обилазницом преваљује 27 километара, до Новог Сада има 40, до Београда 45, а до Старе Пазове 25 километара. Затим, удаљени смо двадесетак километара од аеродрома, а ни километар нема до укључења на аутопут. Таква позиција Сибача је важна за све Сибачане, без обзира на то да ли су пољопривредници, запослени, ђаци или студенти.
Свака прича о Сибачу била би непотпуна без осврта на пољопривреду. Велики пластеници у атару показују да су Сибачани спремни да се прилагоде новим трендовима и захтевима тржишног пословања – одустају од послова који се не исплате, улазе у нове који су исплативији, а неретко враћају се и усевима који годинама нису били заступљени. Тако је, на пример, пољопривредник Драгиша Грујић после више од десет година прошле сезоне посејао шећерну репу, што је била добра одлука јер у односу на друге културе, репа се највише исплатила, тамо где је принос био добар, а на његовим њивама је увек био одличан принос што год да сеје. Пошто се пољопривредом бави дуго, Драгиша сведочи да се са променама на тржишту пољопривредних производа мењао и – Сибач.
- Некада је свака кућа у Сибачу имала по пет и више крава, данас можда има пет кућа у селу које имаују по једну-две краве. И ја сам одустао од сточарства. Бавим се ратарством, обрађујем 100 хектара земље и имам сву потребну механизацију за то. Некада су људи овде живели углавном само од пољопривреде, данас има можда десетак чисто пољопривредних домаћинстава. Остала домаћинства имају по неког запосленог, а има их који добро живе и без пољопривреде, ако су вредни – каже Драгиша.
Да је то истина, својим животом и радом потврђује Ненад Матић, возач у Хитној помоћи, који ван радног времена у Дому здравља вози сопствени камион за шлеп-службу и успешно води своју вулканизерску радњу. Пошто је добар мајстор и поштено превози возила којима је шлепање потребно, увек има много посла, али не жали се – захвалан је што је здрав и способан да ради и ствара за своју породицу. Он се у Сибач доселио из Доњег Товарника, а на питање како је одлучио да напусти село у коме се данас и те како добро живи, кратко одговара да је свако место добро за живот када је човек здрав и спреман да живи од поштеног рада.
- Доселио сам се у Сибач да бисмо супруга Марина, син Лазар и ја живели самостално и преузели одговорност за своју младу породицу, да се не ослањамо на друге. Супруга је такође запослена, а син овде има одличне услове за безбрижно детињство, тако да не видим да Сибачу нешто недостаје за више него добар и миран живот. А Товарник ми је драго место, наравно, често идем и посећујем родбину и пријатеље – каже бивши Товарничанин, Сибачанин Ненад Матић.
Ко зна да ради, зна и да ужива у слободном времену и дружењу. А и за то Сибачани имају све што им треба. Лов на дивље патке је пре короне овде доводио Италијане, Словенце и Французе, а да ли ће опет кад се свет опорави од последица пандемије – видећемо. Назнаке да ће ловиште поново привлачити странце дали су Словенци који су недавно као гости учествовали у лову на патке. За сада, у лову и ловачким дружењима у Сибачу уживају углавном мештани и ловци из оближњих места и унапред се радују што ће ускоро, уз помоћ општине, добити најсавременије стрелиште за глиненене голубове какво нико у околини нема – биће то додатни разлог да се поново у Сибачу окупљају ловци са свих страна. Ту добру наду деле како најстарији ловац Јован Чикић, тако и по стажу најмлађи ловац Дарко Петровић, који подсећа да све што су ловци до сада планирали, успевали су и да остваре те ће тако бити и убудуће, тим пре што њихово ловачко удружење и финансије удружења води добар домаћин Драгиша Грујић.
Фудбалски клуб „Словен“ догодине обележава 100 година постојања, што је мотив више да се фудбалери додатно ангажују и потруде се да уђу у виши ранг такмичења. Жене, за сада, немају своје удружење – Сибачанка Ана Грујић је чланица УЖ „Колевка Срема“ из Пећинаца, много путује и покушава да и своје суграђанке увери у то колико је лепо и забавно бити активан на манифестацијама женских удружења широм Србије. У догледно време, нада се она, имаће и Сибач своје удружење жена.
Од инвестиција које нису поменуте, а заслужују да буду, јесте реконструкција цркве светог Николаја и градња парохијског дома, која је у току. Од планова, председник Савета МЗ Ђорђе Смиљанић помиње само неке:
- Ускоро би требало да буде изграђена пешачка стаза до Пећинаца у дужини од 1.600 метара, јер Сибач је ближи центру Пећинаца него неки удаљенији делови тог општинског места и стаза ће нам много значити. Планира се и увођење грејања на гас у школи, комплетна реконструкција школе, набавка новог мобилијара на дечијем игралишту.
На крају, још једна занимљивост из Сибача: на центру постоји бунар живе воде температуре од 23 до 27 степени, која извире са дубине од 550 метара. Ту воду користи не само Сибачани, већ и многи други који у Сибач дођу. Сибачанке кажу да нема добре, праве сремачке супе без те воде из сеоског бунара на центру. И позивају: ко жели, нека дође и проба!
Ненад Матић са супругом Марином и сином Лазаром
Дарко Петровић и Јован Чикић
